Veliki put 2005.

Četvrtak 04.08 - U toku noći me je probudio glas hodža s okolnih džamija. Posle toga mi se nije dalo zaspati, te sam svitanje čekao gledajući (još) zvezdano nebo. Posle doručka i pakovanja opreme u bus, polazimo ka Marakešu. U 12.30 stižemo u posetu prvom kontinentalnom gradu Maroka (dnevna temperatura je preko 40 stepeni).

Marakeš:

Grad u zapadnom delu zemlje. Glavni je grad provincije Marakeš na plodnoj Hauz ravni u podnožju Visokog Atlasa. Tradicionala južna prestonica sultana i glavni centar trgovine. U gradu postoji železnički terminal, kao i putni i karavanski centar u zemlji. Povezan je istim za atlansku luku Safi. Industrija uključuje proizvodnju voća, povrća i palmi, zatim kožarsku industriju, pa proizvodnju vune, brašna, građevinskih materijala i tradicionalnih ručnih radova (u prvom redu ćilima, tepiha i kožnih dobara). Olovo, cink, bakar, molibden i grafit se nalaze u rudama u nalazištima koja su blizu grada, i zona je bogata palminim oazama.

Mesta od turističkog značaja u gradu su svakako: ruševine zidova, trgovine, vijugave ulice, kazino, Sultanova palata (sada je Muzej umetnosti), bašte, Kutubija džamija (iz 12tog veka), kraljevske grobnice i Aguedal park. Stari deo grada, Medina, je priznat od strane Uneskoa 1985. godine kao svetski priznata baština.
Osnovan 1062. godine, Marakeš je bio glavni grad Almoravidsa, i u 12tom veku glavni grad Almohadsa. Grad je napredovao pod upravom Sadisa, i bio je važan trgovinski centar Sahare. Nakon francuske okupacije, moderni deo grada je izgrađen 1913. godine. Grad se nekad zvao kao što je i sadašnje ime države. Broj stanovnika prema popisu iz 1994. godine je iznosio 745,541.

Prolazimo kroz park koji vodi ka džamiji Kutubiji, najpoznatijoj građevini ovog grada po čijem imenu je i država dobila slično ime. Razgledamo džamiju. Nastavljamo dalje ka centralnom trgu grada. Na deonici pešačke zone između Kutubije i trga užasno smrdi od konja (tj. fijakerske stanice). Odlazimo na trg. Čujemo zavijanje duvaljki krotitelja zmija. Na trgu ispred ovih "ludaka" gomile afričkih otrovnica (mada su im sigurno zubi bili predhodno povađeni). Prilazim malo bliže da snimam. One spodobe od krotitelja čim primete nečije "interesovanje" za njihov "romantičan hobi", uzimaju guje u ruke, i u nekom samo njima poznatom zanosu pozivaju i prilaze turistima da bi im "okačili ove suvenire" oko vrata. Naravno, ne treba sumnjati u "spremnost za (ne)saradnju" turista u ovom činu, te tako mnogi u brzom šprintu u rikverc nadmašuju rekorde nekada slavnih Luisa i Džonsona. Moja malenkost je samo finim odmahivanjem glave htela da stavi do znanja jednom od spodoba šta misli o njegovoj ideji, ali to njega nije zanimalo. Morao sam učiniti "samo par koraka unazad" (nema potrebe se praviti heroj ako se to od tebe ne traži). Još mi nije svaka dlaka na glavi "legla kako treba", kad se odlučih da prošetam po pijaci.

Usput sam slušao sve "agresivnije nastupe" lokalnih trgovaca (prodavaca pomorandžinih sokova, folklornih igrača, prodavaca "đinđuva",...). Kroz pijacu "bazam" kao revolveraš u kaubojcu ulicom neprijateljskog gradića. Stiskam u onoj gužvi i novčanik i kameru i foto-aparat. Odlazim do banke. Menjam pare da bih uzeo nešto od suvenira. Još se neko vreme muvam po trgu, da bih onda pošao ka busu. U 15h polazimo ka Rabatu.

Marakeš - ulaz u pijacu

Dok napuštamo grad, beležim i noviji deo grada (koji izgleda veoma lepo). Vozimo se kroz pustinjske predele. Pravimo pauzu od nekih pola sata na nekoj benzinskoj pumpi. Čim sam izašao, zapljusnuo me je talas vrućeg vazduha (bilo je 48 stepeni). Prvi put sam tad osetio neku nepodnošljivu vrućinu. Odlazim u resoran i kupujem tortilju marokansku. Put se nastavlja. Pravimo pauzu kod našeg ambasadora u Rabatu. U 20h stižemo opet ispred onog hotela u Temari gde smo noćili u noći između nedelje i ponedeljka. Smeštamo se opet na travnjak pored bazena.

Petak 05.08 - Ustajemo, pakujemo se i u 10.30 polazimo za Fes. Isti grad je duhovno središte Maroka, gde je islamska vera i kultura našla najvećeg odjeka u celom Maroku (svi nazivi ulica i putokazi su na arapskom jeziku). U Fes stižemo u 13h.

Fes:

Grad u severnom delu zemlje. Lociran je u uskoj dolini. Predstavlja komercijalni i religijski centar. Nalazi se na trgovačkom putu koji povezuje Atlanski okean i Sredozemno more sa kontinentalnim jugom Sahare. Grad je podeljen u 2 dela, novi i stari deo grada. U centru grada su: fabrika brašna i tekstila, pogoni proizvodnje ulja, sapuna, kožarskih dobara, kao i veliki centar domaće radinosti. Fez, bezivično- cilindrični filcani šešir, dobio je ime po gradu u kom se proizvodi.
Grad je osnovan u 808. godini od strane marokanskog vladara Idrisa drugog, koji je izgradio proslavljenu džamiju Mulaji Idrisa. Ovo svetilište se smatra tako strašnim da postoji pravilo da nemuslimani i životinje ne smeju prići njenom ulazu. Takođe, u Fesu postoji velika džamija Karaujine, najveća u Africi. Stari deo grada - Medina Fesa, je priznata od strane Uneskoa 1981. godine kao svetska baština.

Obilazimo prvo Muzej oružja uz koji se nalaze i Meridini grobovi. Unajmljujemo jednog vodiča. On nas zatim vodi na vidikovac iznad grada. Put nastavljamo uz obilazak jedne keramičke radionice (predmeti izrađeni od pečene gline), zatim prodavnice robe napravljene ručnim radom od srebra, bronze i bakra. U zgradi bivše vlade se sada nalazi jedna od prodavnica tepiha i ćilima. Bivamo počašćeni čajem od mente, a domaćin se nada da će sa nama ovde "napraviti dobar posao". Iznose se ćilimi i tepisi i prostiru ispred nas. Neupućeni pitaju za cenu, što trgovci odmah shvataju da su isti i zainteresovani. Tu se stvara nesporazum, oni misle da želimo nešto kupiti, te pristaju i na "našu cenu". Nje naravno nema, jer do koje cene bi neko od nas cenjkanjem mogao spustiti astronomsku cenu npr. jednog tepiha od 700 evra. Sigurno ne do 70 evra, zar ne? Gledamo da što pre popijemo onaj čaj i izvučemo glavu odavde dok nam je nisu "skratili". Znači, postoji zlatno pravilo (naučeno sa letovanja iz Turske) prilikom trgovine sa trgovcima naroda koji su po standardu bliski našem: "Nema šta da ga uopšte pitaš ako nisi zainteresovan i ako imaš početnu predstavu o ceni koja ti uopšte ne odgovara, a koja se i cenjkanjem ne može nikako dovesti na onaj nivo koji tebi i tvom džepu odgovara!" Međutim, i pored neuspešne trgovine sa ćilimima, Fešani bi trebali biti zadovoljni nama zbog relativno dobrog posla koji su napravili prodajom keramičkih, srebrnih i bakarnih proizvoda. Nailazimo u Medini na jednu horizontalno postavljenu gredu. Ona obeležava da ulazimo u zonu one gorepomenute džamije Mulaji Idrisa, dok greda simboliše zabranu za stoku tipa konja i goveda da prođu dalje jer bi njihovo prisustvo "opoganilo" ovu svetu zonu. Prolazimo i pored Buinanijine medrese (muslimanska verska škola), kao i pored džamije Karaujine. Pomenuti objekti se nalaze u samoj pešačkoj zoni strogog centra starog dela grada (Medine). Uske uličice Fesa daju poseban šmek svakom turisti. Zadovoljni svime što smo videli (meni lično se ovaj grad dopao najviše na celoj marokanskoj turi), u 16.45 polazimo ka Volubilisu. Temperatura je preko 40 stepeni.


Fes

U 19h stižemo u ovo arheološko nalazište. Ono predstavlja najznačajnije nalazište iz antičkog vremena Maroka. Ruševine grada vode poreklo iz trećeg veka pre Hrista. Obilazimo ovo arheološko nalazište do 20h. Ispred ruševina ovog grada zapažamo i montiranu tribinu gde će se ovo veče održati festival muzike i marokanskog folklora. Pravimo pauzu u nekom motelu u okolini Vazana radi večere.

Dalje... (Alhambra)