Borski Stol i Veliki Krš, 09.02.2007.- 11.02.2007.




prvi deo | drugi deo 



    U nedelju, 11. februara, budi nas sunce, i čitav prizor potpuno je drugačiji. Jedna grupa  sprema se da krene na Borski Stol uz stenu, a druga ide markiranom planinarskom stazom. U prvoj grupi bilo je i malih nedoumica: da li da krenem, da li ja to mogu, koliko je opasno... Kao pomoćnici, pojavljuju se mladi momci alpinisti, iz planinarskog društva Bora, i one kolebljive uveravaju da nije opasno i da slobodno krenu. Stižemo u podnožje stene, prilično je mokra i klizava od kiše koja je padala prethodnih dana. 

Borski Stol U podnožju stene

    Odustajemo od penjanja alpinističkom smeri, već dolazimo do kuluara «X» uz koji se može popeti i bez postavljanja osiguranja. No, zbog klizavih stena, ipak razvlačimo uže od 50 metara, nekoliko nas stavlja i pojaseve i prusike, i penjanje počinje. U grupi su uglavnom mladi ljudi, od kojih nekoliko prvi put ima susret sa stenom, neki prvi put stavljaju pojas, objašnjava im se šta je to prusik, nekima po malo drhte i noge...

Pogled na Veliki Krš Na steni

        Polako, dvoje po dvoje, uz pomoć našeg vođe i dvojice iskusnih mladića, penjemo se na vrh (1155m). I opet osmeh na usnama, radost u srcu, sreća što smo ostvarili nešto što smo možda mislili i da ne možemo, neizmerno zadovoljstvo na tom vrhu sa koga opet imamo divan pogled...Sunce iznad nas i parčići plavog neba koji se promaljaju... Odlazimo do samog vrha na kome stoji ogromna tabla za prenos telefonskih signala na kojoj su napisane predivne ljubavne poruke, teramo vođu da se i on popne časkom na nju i nešto doda, no, on se nećka... Opet se smejemo na tu ideju... Slikanje i povratak nazad.

Na kraju kuloara Na Borskom Stolu

    Zaustavljamo se na malom jezeru pored doma. Neobični prizori. Oslikavanje celog predela u jezerskoj vodi. Slikamo. Pakovanje, opet stvari na traktor, peške do autobusa i polazak kući.
Pogled na Borski Stol i Deli Jovan


    Svraćamo do Gamzigrada, gde obilazimo arheološko nalazište Romulijana. Uz male probleme sa autobusom koji je svaki čas «prokuvavao» », a i mi u njemu, stižemo u kišni Beograd oko pola 11.
I opet isti zaključak. Srećni što je planinarenje deo našeg života i sa mislima već okrenutim ka nekoj novoj lepoti. 


Prvi dan: dužina ture 17km, savladana visina 830m, vreme trajanja ture 6 i po sati, 27 učesnika.
Drugi dan: prva grupa broji 16 učesnika koji idu uz stenu, a druga grupa broji 11 učesnika koji idu markiranom stazom.


Beograd,
15. februar 2007.

Vođa puta: Milan Lončar

Izveštaj (uz konsultacije sa vođom) i fotografije: Marija Petrović

Pobeda Web Team 2007.