DINARA

01.04. – 05.04. 2010.

prva strana | druga strana

Na kratko smo otišli do Knina, a zatim smo se uputili ka Skradinu, malom gradu koji se nalazi na jezerima Krke, a istovremeno i u morskom zalivu. Skradin je romantičan mediteranski grad sa uskim popločanim ulicama, prolazima, skalinama. Celo gradsko jezgro zaštićeni je spomenik kulture. U njemu su kuće koje uglavnom potiču iz 18. i 19. veka, a sve su ofarbane živim bojama, na način tipičan za Veneciju i područje njenog uticaja. Skradin se nalazi na mestu na kome se reka Krka uliva u more. Taj neobičan spoj reke i mora, dva prelepa mosta ispod kojih teče Krka i ulazi more, divna priroda i zelenilo, blizina Skradinskih slapova...sve ovo daje samom gradiću neobičnu draž i lepotu. Smestili smo se u komfornim apratmanima „Visovac“, u samom centru grada. Tu ćemo provesti dve noći.

Osvanula je nedelja, Uskrs. Veći deo grupe krenuo je ka Murteru, a zatim brodom na Kornate, a nekoliko planinara rešilo je da praznik provede u Skradinu i na slapovima Krke. Nacionalni park Kornati čini veći deo grupe ostrva Kornati u hrvatskom delu Jadrana, u srednjoj Dalmaciji, južno od Zadra. Ukupna površina parka je oko 220 km2, a sastoji se od 89 ostrva, ostrvaca i grebena. Od površine parka, samo oko četvrtina je kopno, dok je preostali deo morski ekosistem. 

Strme litice, tzv. „krune“, kornatskih ostrva okrenute prema otvorenom moru najpopularniji su fenomen ovog parka. Na brod smo se ukrcali oko 9 sati.
	Na brodu ka Kornatima

Vreme je bilo lepo, sunčano i sa malo vetra. Odmah po polasku, usledilo je čukanje uskršnjim jajima. Čestitali smo jedni drugima naš praznik. Jeli jaja, pili rakijicu, fotografisali se...gledali i mirisali more punim plućima. Kornati su bili ispred nas, neobični, nestvarni...Polako smo im se približavali. Sunce su zamenili oblaci, vetar je pojačavao, a talasi su postajali sve veći i veći. Samo hrabriji planinari – mornari, ostali su na palubi, a mi smo se povukli u kabinu i tu pokušavali da se ugrejemo. Naše putovanje postajalo je sve uzbudljivije. Na otvorenim delovima mora, brod se borio sa velikim talasima, propinjao i propadao...Dvojica mladih brodara bezbedno su nas dovezli do jednog ostrvca gde smo izašli na kopno i napravili pauzu od sat vremena. Kornati su poznati po velikom broju vidikovaca i teško je reći koji je od njih najlepši.

	Popeli smo se na vrh našeg ostrva, odakle se pružao neverovatan pogled na bezbroj drugih, većih ili manjih ostrva, raštrkanih na sve strane, uglavnom ogoljenih ili prekrivenih slabom vegetacijom.
Kornati

Naš pogled  privlačile su i morske uvale u kojima je plenila lepotom tirkizna boja mora. Duvao je jak vetar tako da se nismo dugo zadržavali na vrhu. Ukrcali smo se ponovo na brod i krenuli nazad. I opet, na pojedinim delovima mora, naš brod ljuljao se kao orahova ljuska na džinovskim talasima. Posle vožnje od preko 3 sata, ušli smo u mirnije vode Murtera.

Planinari koji su ostali u Skradinu takođe su uživali. Ujutru su se prošetali skradinskim ulicama gde su meštani organizovali „Uskršnju marendu“.  Zatim su se ukrcali na brod i obišli Skradinski buk, Roški slap i ostrvo Visovac. Slike govore više od reči.

Uskršnja marenda na Skradinu	Skradinski slap	Roški slap

Vratili su se u Skradin prezadovoljni.

Otišli smo i do obale Krke, a onda  dugo šetali širokom stazom koja vodi pored reke. Polako se smrkavalo, kiša je i dalje padala, a mi smo, odjednom, u neposrednoj blizini čuli huk Skradinskih bukova i videli njihova magličasta isparenja. Ubrzali smo naše korake i hodali dugo, dugo, nadajući se da ćemo ih ipak ugledati...No, nažalost, nismo uspeli...Noć koja se spustila sprečila nas je u tome. Uz čvrsto obećanje da ćemo i iduće godine doći na ovo prelepo mesto, vratili smo se.

Ponedeljak, dan za povratak. Izlazimo na autoput ka Splitu i zaustavljamo se na vidikovcu odakle se pruža predivan pogled na Skradin. 

Zbog tog pogleda koji ostavlja bez daha, ovaj vidikovac nominovan je za nagradu Zlatni cvet Evrope za najlepši vidikovac na evropskim auto-putevima.
	Pogled na Skradin sa vidikovca

Vraćamo se u autobus, a naša vesela grupa počinje sa pesmom. Usna harmonika i divni muški i ženski glasovi razležu se autobusom. Dobro raspoloženje je na vrhuncu. U Splitu se ponovo sastajemo sa Dabom, planinarom koji nam se pridružio i na vrhu Dinare, a koji nam je sada odličan vodič kroz Split i Dioklecijanovu palatu. 

	Vraćamo se u mladost, prisećamo se naših letovanja, čekanja na ovoj istoj rivi kako bismo se ukrcali na brod koji će nas odvesti na Vis, Hvar, Mljet...
Splitska riva

Sećanja naviru, naviru, nezadrživo, snažno...Koliko smo samo voleli to naše more, jedno jedino, Jadransko...I taj miris mora i borova...jedan jedini, jedinstven, kakvog nigde nema na kugli zemaljskoj...Još malo prisećanja...i moramo dalje...A onda, umesto na auto-put, izlazimo na Jadransku magistralu, opet onu našu, iz naše mladosti, poznatu po čuvenim serpentinama i predivnim pogledima na mala mesta pored kojih prolazimo i na pučinu, široku, duboku...“Šta nam to radiš, Milane?!“, govorimo našem vođi...“Zašto nam to radiš, Milane“?!, opet mu govorimo, ne odvajajući poglede i naša lica od prozorskih stakala. Jer ono što vidimo kroz prozor našeg autobusa neopisive je lepote...

Sunce koje se probija kroz mutne oblake, jer tamo negde je padala kiša, nestvarno bljeskanje i svetlucanje plavetnog mora, prelepe uvale, živopisna mesta naše mladosti, koja se ređaju: Omiš, Mimice, Dugi Rat...	>
	Pogled na more i uvale

Upijamo svim čulima, još malo, još samo malo...A onda, napuštamo magistralu i more. Mašemo mu i govorimo: „Ćao, more!“, ali samo do neke sledeće prilike, mislimo u sebi. Put nas vodi dalje, ka Imotskom, gde obilazimo dva čuda prirode, Modro i Crveno jezero...Mostar, Sarajevo i, naravno...

...ne propuštamo tufahije i ćevape, a po neko ni sladoled...
	Nije mu odoleo (Vođa...sladoledu!)

U Beograd stižemo kasno. Već je prošlo 2 sata. Izlazimo iz autobusa i pozdravljamo se. Dugo, dugo će nam trebati da se, posle svega što smo videli, doživeli, preživeli, vratimo beogradskoj svakodnevici. Ali, kada se i to desi, u jednoj fijoci našeg sećanja ostaće zauvek Krka, Kornati, Skradin, Dinara, more...Neko je jednom rekao: “Život se ne meri po broju uzdisaja nego po broju trenutaka koji su vam oduzeli dah“. I zaista...koliko li smo samo obogatili naše živote boraveći na ovim predivnim mestima...

Statistika:

Uspon na Dinaru: prešli ukupno 18 km, savladali visinsku razliku od 950 m. Na vrh se popelo 35 planinara.

Vođa puta: Milan Lončar, PD Pobeda

Pisac izveštaja : Marija Petrović, PD Pobeda

Fotografije: Marija Petrović, Svetlana Veljković, PD Pobeda, Milivoje Ristić, PSD Železničar

 Pobeda Web Team 2010