Zbog tehničkih problema sa autobusom, polazak na Kamenu Goru bio nam je odložen za 17 sati. Svi smo se okupili u Skerlićevoj ulici, a onda smo tu čekali autobus još dva sata, u potpuno opuštenoj atmosferi, sedeći u prijatnoj hladovini ispod Hrama i ćaskajući o ko zna čemu. Na travi na kojoj smo sedeli, sklopila su se već i prva poznanstva, a svi smo sa oduševljenjem dočekali autobus koji je pristigao tek u 19 sati i, pošto smo se smestili, otisnuli se, dobro raspoloženi, na put ka Jabuci, koja se nalazi na granici sa Crnom Gorom. Tamo smo stigli oko pola dva posle ponoći i vrlo brzo se smestili u depandanse hotela “Jabuka”.

	U subotu ujutru, krenuli smo autobusom do Kamene Gore (1205m), gde su se oko 9 sati okupili i drugi planinari iz različitih planinarskih društava Srbije. Organizator ove republičke akcije bio je PSK “Kolovrat” iz Prijepolja. Posle otvaranja akcije, gde smo saznali da se ona održava po prvi put, a želja domaćina je da postane i tradicionalna, krenuli smo na turu
Okupljanje

    Od Kamene Gore, pošli smo severoistočnom padinom Crnog Vrha, na prevoj između Golog brda i Crnog Vrha. Priroda u ovom kraju neverovatno je lepa. Svuda oko nas prostirale su se cvetne livade, a ispred nas, dominirao je Crni Vrh, pokriven gustom četinarskom šumom.

    Sama Gora je i vazdušna banja, tako da smo hodajući, čistili i pluća, a na mnogobrojnim izvorima, hladili smo se pitkom planinskom vodom. Vreme je bilo toplo, a povremeno su nas kvasili i pravi letnji pljuskovi. Staza do vrha (1492m) dobrim delom vodila je  kroz šumu, ali kako se u daljini čula grmljavina, požurili smo da što pre izađemo iz nje. Zatim smo krenuli ka zapadu, do etno sela Guvnište (1216m), gde smo opet napravili kratku pauzu. Odatle smo u daljini gledali Durmitor i njegove snežne vrhove, Bobotov kuk, Međed...Oko 15 sati, stigli smo u Kamenu Goru. Kiša je prilično jako padala dok smo se odmarali i pili pivo ispred seoske prodavnice. Ali nije kvarila naše dobro raspoloženje. Zatim smo otišli do  centra sela, gde se splavar Sima, glavni organizator raftinga, pokazao i kao dobar roštiljdžija. Po kiši koja je uporno padala, spremio nam je dobre pljeskavice u lepinji, koje smo pojeli na pokrivenoj terasi obližnjeg restorana. Kako smo se smestili u autobus da krenemo ka Jabuci, tako je kiša stala, a sunce se opet pojavilo na modrom nebu. Vođa puta ponovo nas je izvukao iz autobusa, sa predlogom da se prošetamo stazom preko zaseoka Kijanovići, do Starog bora (1284m), odakle smo zaista uživali u prelepom pogledu na zelena prostranstva i bele oblake koji su se valjali preko padina. Dok smo slušali legendu o boru, nežno smo ga grlili i pokušavali da upijemo svu njegovu pozitivnu energiju, ali i zamišljali razne želje, u nadi da će nam se ispuniti...Oko 18 sati, krenuli smo ka Jabuci, a za uveče nam je vođa odredio slobodne aktivnosti!

Na našem čamcu bio je glavni splavar Sima, koji nas je sve vreme vožnje zabavljao anegdotama sa prethodnih raftinga. U početku smo klizili po zelenoj i mirnoj vodi Lima, da bi se zatim suočili sa prvim bukovima. Čamac se uzdizao, propinjao, pa opet padao, voda je pljuskala sa svih strana, vikali smo iz sveg glasa, adrenalin je rastao... Pa onda opet miran tok reke i tišina, tišina...do sledećeg buka... A zatim ponovo...hučanje buka kome se približavamo, uzbudjenje, malo brži otkucaji srca, ne tako hladna voda koja prska na nas i potpuno nas preklapa, iskusni planinari-veslari koji obuzdavaju čamac i usmeravaju ga niz reku...trenuci koji prolete brzinom munje, ali koji ostaju duboko, duboko u nama i bude želju da se ta avantura ponovi još jednom, i još jednom, i još jednom...

Pristizali smo i druge čamce, krišom im se približavali, a onda bi usledilo međusobno prskanje svim mogućim sredstvima -  kofama, flašama, veslima... To je bio vrhunac razgaljenosti i veselja. Stojeći na čamcu i smejući se do suza, trudili smo se da na susedni čamac sručimo što više vode i “protivnike” potpuno dotučemo. Tokom raftinga, bilo je slučajnih padova, ali i namernih iskakanja u vodu.