Akonkagva, 28. januar - 20. februar 2009.

prvi deo | drugi deo | treći deo


Od Beograda do baznog logora...

   
Akonkagva (6962m), najviši vrh Južne Amerike, ali ujedno i najviši vrh van Azije. Nalazi se u Republici Argentini, na samoj granici sa susednim Čileom, u masivu Anda koji se protežu dužinom od 7200km. Sam uspon nije tehnički zahtevan, ali visina, vremenski uslovi i dužina puta koji se prelazi (normalnom rutom, od početka do vrha 40km + aklimatizacije) čine ga teškim, u šta smo se i mi uverili.

Odluku da pokušamo da popnemo Akonkagvu, nas troje (Zoran Kovljenić -Soko, Aleksandra Stiković i ja) doneli smo krajem avgusta prošle godine, kontaktirali smo Dragana Jaćimovića (Extreme Summit Team već godinama veoma uspešno organizuje baš tu ekspediciju, između mnogih ostalih) i nakon upoznavanja, počeli smo sa ubrzanim pripremama.

Nestrpljivo smo čekali kraj januara, a na kraju nam se činilo da je tih šest meseci prošlo kao tren, te je opet kao i ko zna po koji put, većina stvari ostavljena za sam kraj, pa je bilo i malo panike.

Na Svetog Savu smo divno ispraćeni u Pobedi (i Oraču), a već sutra smo bili na Aerodromu.

28.01
Skupili smo se na aerodromu Nikola Tesla i upoznali se sa većinom iz grupe, njih troje će nam se priključiti u Mendozi. To je značilo da će grupa na odredištu brojati 22 člana + vođa ekspedicije, brojevima to je nas 5 iz Srbije, 7 Crnogoraca, 9 iz BiH (5 Hercegovaca i 4 Bosanca), Goga iz Zagreba + Miloš, kao naš veliki i neustrašivi vođa, takođe iz Srbije. Rastanak na Aerodromu sa najmilijima je bio dirljiv i mi poletesmo. Do Londona 2 sata, ali na Hitrou 6 sati čekanja. Potom smo se i mi ukrcali u za naše pojmove veeeeeeeliki avion Boeing 747-400 i krenusmo na dugi let preko bare.

Na beogradskom aerodromu: Milan, Aleksandra i Soko

         

29.01
Rano jutro, sletanje na aerodrom Sao Paolo, čekanje od nekih sat vremena u avionu, favele koje se vide kroz prozore i nastavljamo za Buenos Aires. Za 2 sata bili smo na međunarodnom aerodromu, tumbanje sa stvarima i prelazak na lokalni aerodrom –udaljen sat vremena autoputem (Aeroparque Jorge Newbery), tamo smo čekirali karte i dobili slobodno do 5 popodne. Obišli ga, koliko smo mogli. Kratak let do Mendoze (manje od 2 sata). Smeštanje u hotel , odlazak na prvu od brojnih ekskurzija u “All you can eat” restoran u kome smo od tada na dalje često maltretirali naše digestivne traktove obiljem raznovrsne klope. Te večeri održasmo i prvi u nizu večernjih sastanaka, koji su toliko bitni koliko da se grupa informiše, toliko i da se sama grupa formira, sinhronizuje i njeno delovanje usaglasi sa mogućnostima pojedinaca.

Buenos Aires Njam


30.01

Mendoza je grad otet od pustinje, neki rekoše 2 miliona stanovnika, a videh da je Stepa napisao 700 000 stanovnika. Ja lično, na licu mesta, nisam mogao o samoj veličini ništa da zaključim, osim da je veći od Pančeva, a manji od Londona... Čitavim gradom protežu se dugačke ulice, koje se seku pod pravim uglom, a duž trotoara posađeni su nizovi platana, koji se navodnjavaju podzemnim kanalima. Bez njihove hladovine kretanje gradom tokom dana ne bi bilo moguće.
Mendoza

Toga dana smo već krenuli u akciju, pre ručka smo otišli u ministarstvo turizma i popunili dozvole za penjanje (200e svaka) koje će nam na planini služiti i kao zdravstvena knjižica i osiguranje i lična karta. Popodne krenusmo u kupovinu namirnica za visinske kampove, kartuša za gorionike (propan-butan boce sa plinom), koji nam trebaju kako za spremanje hrane, tako i za topljenje snega, jer vode preko 4400m nema.

31.01
Tog jutra smo se sa svim stvarima ukrcali u 2 minibusa i krenuli na jug niz Ande. Za par sati smo stigli u Penitentes, u suštini, zimovalište na 2800m visine koje leti služi kao odskočna daska za mnoge ekspedicije na Akonkagvu. Smestili smo se u dom Cruz de Caňa (Kruz de Kanja – Krst od trske), tu smo izvagali opremu i do 30 kg maksimalno predali agenciji Lanco, da se prebaci na mulama do Plaza de Mulas, baznog logora na 4400m, ostalo ide non stop na našim leđima. Sedeli smo ispred doma i gledali u nestvarne prizore Anda oko nas.
Penitentes

01.02
Opet minibusima, prevezli smo se do Horconesa (u daljnjem tekstu, čita se Orkones), ulaza u nacionalni park, na 2950m. Zapravo Horcones je rečica, koja izvire iz glečera iznad baznog logora i od ulaza u nacionalni park put non stop prati njeno korito sve do baze. Natovareni krenusmo uzbrdo do Confluensie, logora na 3300m, polako se navikavajući na potrebni ritam. Ide se korak po korak, prateći duboko disanje, tako se puls drži u aerobnoj zoni i štedi snaga. Snaga treba da potraje još 14 dana, do kraja ekspedicije, jer na tim visinama organizam se jako sporo oporavlja, pa jednom kad se pretera, nema nazad. Smestili se u zajednički šator. Tu smo počeli torturu vodom, koja je neizostavni deo svake ozbiljne visokogorske akcije. Od vitalne je važnosti unošenje beskrajnog niza litara vode koja, sprečava dehidraciju (iako nema znojenja, voda se najviše gubi disanjem), ali i služi kao pomoć u borbi protiv visinske bolesti.. Piju se minimum 4 litre, sve dok mokraća ne bude sasvim prozirna. Nakon toga smo otišli na prvi od medicinskih pregleda. Klasika: saturacija, pritisak, puls...

Confluensia Confluensia


02.02
Kamp Confluensia se vodom snabdeva sa obližnjeg glečera. Ta voda je bakteriološki ispravna, ali je prepuna magnezijuma, što za posledicu ima da je ujedno i odličan diuretik, ljudi su se nakon odlaska iz tog kampa još danima mučili sa stomakom.Tog jutra smo otišli u pravcu Plaza de Francia na aklimatizaciju. Bio je to put za uživanje, mali rančevi, samo voda i nešto za gric, lagan tempo i predivni pejsaži. Kako je priroda uspela da umeša toliko boja u Ande? Tu su u istoj steni, zelena, crvena, žuta, ljubičasta, roze, plava, pa u krug... 

Penjali smo se prvo kroz pustinju, pa uz planinski potok, a na kraju preko prašinom prekrivene staze nekog davnog glečera. Nismo došli do Plaza Francie, jer se put zadnjih 10ak kilometara ne penje, što onda i nema smisla što se aklimatizacije tiče, nego samo do jednog platoa na oko 4000m. Potrpali smo se u neki neki jarak da se sklonimo od vetra i oblaka prašine i uživali u pogledu na Južnu Stenu, preko koje alpinisti (ima čak i “Jugoslavenski smer”) pokušavaju da preko Plaza Francie popnu Akonkagvu. Uz veličanstven prizor Južne Stene. Bili smo počašćeni i pogledom na lavinu koja se obrušila niz već pomenutu stenu.. i bili sretni što nismo tamo. Povratak u Confluensiu i odmor do sutra.
Okolina
Aklimatizacija Južna Stena

03.02
Dan predviđen za jedan od tri najteža poduhvata koji nas očekuju; prelazak sa velikim rančevima do Plaza de Mulas, uspon od 1300m (zbog gubljenja visine) ali zato 18km, većinom opet kroz pustinju. Već naviknuti, počeli smo mackanje kremom protiv sunca (50+ faktor, minimum) koju smo bogoradili sve vreme na planini, naočare za sunce sa opet maximalnom mogućom zaštitom koje nismo ni skidali za sve vreme osim u šatoru kad legnemo na spavanje, zaštita preko lica kako je ko umeo, jer su nas peščane oluje opet pratile i taj dan i polako krenusmo. Polako od Confluensie nizbrdo, pa preko rečice Horcones, pa uz nju uzbrdo uz kanjon, do jedinog izvora na putu. Tu smo dopunili vodu i nastavili, putem su nas prestizali mnogi koji ili su već bili aklimatizovani ili nisu znali da ne treba toliko žuriti, pa smo ih sretali unezverene kasnije. Dalje smo išli širokim vijugavim putem dolinom Horconesa, koji nismo ni videli veći deo puta. Duvao je sada već jak vetar, puneći prašinom sve nepokrivene delove tela, a i neke pokrivene. 

Put na jug Plaza de Mulas

Bilo mi je super, bar prva 2 sata, a onda se pešačenje pretvorilo u tihu patnju i mislili smo da nikad nećemo izaći iz te doline. Nije joj bilo kraja, nizale su se okuke, pa okuke iza okuka... i tako. Nekome pade na pamet, članak jednog od učesnika prošlih ekspedicija pod nazivom “Akonkagva, predvorje pakla”, nisam čitao, ali sam se prepoznao. Napokon, izlaz iz doline i tabla koja kaže još 4 sata, već smo tabanali 6, pa nas je obradovala vest da smo prešli pola, barem. Takođe je redovalo to što smo najzad dobijali na visini, pa gubili i tako u krug, sve do napuštene kasarne Argentinske vojske (zbrisala je lavina) gde smo došli do završnog uspona pred kampom. Konačno Plaza de Mulas, premoreni počeli smo užurbano da dižemo šatore, ali kako je zašlo sunce (logor je naravno u rupi) počela je da me trese groznica, jedva nekako potražih spas u vreći za spavanje.


Nastavak (drugi deo)