Akonkagva, 28. januar - 20. februar 2009.

05.02
Noćas je tukla oluja, sneg je prštao po šatoru kao sačma, šator se savijao i cvilio, a mene i Šlagija (cimer u bazi) je probudio helikopter, nismo znali ali imali smo uzbunu u grupi. Asko je počeo da se davi i bunca u bunilu, doktor je na pregledu ustanovio šum na plućima, ali zbog najavljene oluje nije ništa rekao, jer je znao da helikopter sigurno neće dolaziti bar do jutra. U 3 sata ujutro, Dragan je alarmirao Miloša da sa Askom nije nešto u redu, njih 6 ga je nosilo do doktora, koji ga je jedva primio i priključio na kiseonik, kažu, da se čekalo do jutra, bio bi bivši.... Asko je polomio rebro 10 dana pred put skačući iz (opet) helikoptera, zbog visinskog pritiska, otvorila se ruptura na plućima i ona su počela da se pune krvlju. Prevezen je u Mendozu u bolnicu i nismo imali mira dok se za neki dan nije javio. To jutro smo krenuli na prvu aklimatizaciju na Plaza Canada na 5000m, sa malim rančevima. Opet mic po mic, polako preko stena i sipara i jedva nekako. Kažu lakša aklimatizacija. Ma da, na toj visini više ništa nije bilo lako. Sišli nazad i pozaspali.

 

  

06.02
Danas smo krenuli na Nido de Condores (Kondorovo gnezdo) na 5500m da postavimo šatore. Do Kanade je bilo lako, jer smo do te visine bili aklimatizovani. Ipak imali smo još 2 odustajanja, Knez, njemu je visina došla kao dodatak na godine (65) i uprkos zavidnom iskustvu na visini (stari himalajac) odustaje od ekspedicije. Do Nida je bilo još problema, Boris, ovog puta najmlađi učesnik, je odustao 200m ispod Nida, ali još će pokušati. Nas troje smo se popeli uz glavobolje i nekako postavili šator. Soko je bio glavni arhitekta i monter, ja sam bio koristan utoliko, što sam kao Obelix nosao kamenje i dovlačio ga do šatora, jer nama drugog načina da se obezbedi šator (klinovi ne ulaze u zemlju). Preneseš 2,3 kamena pa pauza, kamenje je izrazito lagano, ko zna kojeg je sastava, mada Soko reče da sam ja u stvari mnogo jak, fala mu :o) Nakon što smo osposobili šator, siđosmo u bazu, a kućicu nek nam čuvaju kondori.

 

07.02 Drugi dan odmora, proveli smo u prepakivanju i odlasku do obližnjeg doma-hotela (http://www.refugioplazademulas.com.ar/ingles/aconcagualog.htm). To treba videti, uređen i prepun zastava, amblema i poruka ekspedicija koje su ga pohodile, ima i 2 telefonske kabine, za koje treba džak kovanica i pristojan internet. Reč, dve i o penitentesima, to su zapravo snežni nanosi, koji kopne na suncu, pa ostaju da stoje kao skupovi šiljaka između kojih se prolazi. Njih je bilo i kad se krene iz baze uzbrdo i na dva mesta do hotela. Sam naziv potiče od imena katoličkog monaškog reda “Penitentes” –latinski: pokajnici. Po tim penitentesima je dobio ime i naš zadnji dodir sa civilizacijom, zimovalište na 2800m, gde smo zadnji put spavali u zidanom objektu.

U hotelu

08.02
Još jedna aklimatizacija. Krenuli uzbrdo i mic, po mic... pauze na svakih sat vremena, po Borkovom savetu; 20 koraka pa 3 duboka udisaja, ovog puta odustao je i Mašja, Nikšićanin, koji se sa ostalim Crnogorcima spremao za Mt Everest u martu, ali prehlada, bolovi u ramenu i visina su ga demoralisali i on više nije nastavio sa penjanjem. Pred Nidom je opet krahirao Boris, ali ovog puta je procenjeno da je bolje da se popne u kamp pa se možda i oporavi do jutra. Smestili smo se Aleksandra, Soko i ja u naš šatorčić i bacili se odmah na topljenje snega, to će mi i inače biti glavna razbibriga u visinskim kampovima. Napunili smo 2 džaka snega i dovukli ih do šatora, stavili šerpe na primuse, ali prvo sipali malo vode, da sneg ne zagori, jer je onda otopljena voda gorka i neupotrebljiva. Topili smo prvo za po litar supe za svakog, pa za paštu, pa za vodu preko noći, pa za sutrašnji dan. Za sutra je planirana aklimatizacija od jedno 300m uvis, ako nas mimoiđe najavljeno nevreme, a ako ne, silazak u bazu. Sam Nido je nalik na veliko sedlo, preko njega se sudaraju vazdušne struje sa Pacifika i iz pustinje, pa je zato čitava okolina nestalna i česte su oluje. Uživali smo neko vreme u pogledu, pa se spakovali u naše vreće i šator. Ni te noći nas nije mimoišla oluja, opet je tuklo po šatoru i zviždalo, ali nije bilo toliko strašno koliko zadivljujuće.

09.02
Ustali, pa pošto je napadalo snega, a još uvek je duvao vetar, krenuli smo nizbrdo. Boća je jedva stajao na nogama, pa smo se polako spuštali sa njim, meni i nije smetalo, nisam neki ljubitelj brzog spuštanja, naprotiv. Te večeri u bazi, Miloš je vodio razgovor sa Borisom i odlučio da je junoši bilo dosta i da je 5500m u ovom momentu njegov maksimum. Do sada su otpala četvorica.

 

10.02 Zadnji dan odmora pred dugo očekivani uspon, sutra konačno... Do sada smo samo iz baze išli do Kanade, pa nazad, pa do Nida, pa nazad, pa opet do Nida, pa spavali gore, pa nazad... već mi se zavrtelo u glavi od gore-dole, a sve to u cilju bolje pripreme organizma za završni uspon. Prvo smo se slikali da imamo slike i iz baze sa sponzorima, pa do hotela, malo telefon, internet. U hotelu sam popio 2 litre matea, argentinskog nacionalnog napitka, nalik na čaj od peršuna, preterah. Te noći nisam oka sklopio, trema ili mate, nemam pojma.

Sponzori