11.02
Krenuli uzbrdo do Nida, opet, polako, polako... Na Nidu, opet topljenje snega, litar supe, pašta, voda, voda voda.. pa opet voda za sutra... svi smo bili umorni i nervozni, glavobolja i manjak kiseonika su već redovna pojava i na to se ne obaziremo, ali umor i stalna pospanost..... spavanje, pa sutra do Berlina...

12.02 Porušili šator, neki kreker u usta, pa natovareni do Berlina na 5900m, to je prilično uređen kampić u zavetrini, ima i nekoliko baraka skloništa, pa su neki od naših odlučili da ne dižu šatore, nego da se tu skuće. Ima i dosta smeća koje se neko seti pa ponese sa sobom, a neko baš i ne... mi smo pažljivo pazili da ništa naše ne ostane za nama. Nervoza, sutra krećemo.... Na spavanje, koje i nije spavanje..... više polu-san...

Ka Berlinu

13.02
Ustajanje u 1 ujutro, petak je 13., temperatura je -15, vetra skoro da i nema, deluje optimistično, ali kad se krenulo uzbrdo... muke ježove.... iako su tvrdili da nije hladno kako zna da bude.. bilo je hladno... i naporno... i teško... Do Indepedensie (srušena kolibica na nešto preko 6000m, su odustali još Edo, jako iskusni planinar i Goga zbog hladnoće. Posle Indepedensije, kreće traverza do Canalete (završnog sipara), navodno po azimutu... malo morgen, nema nego uzbrdo, i ponekad nizbrdo... Ja sam se zbog svoje gluposti iscimao na traverzi oko jedne dereze i to me posle možda koštalo uspona, jer više nisam mogao da spustim puls... nekako sam ga osećao u grlu... 

Na ulazu u Canaletu, Miloš vraća Željka, kojega je udarila visinska bolest, krećemo u grupicama na uspon, Miloš ostaje sa nas 4,5 najkritičnijih... Na pola puta odustaje Dragan, a na 50ak metara od vrha i ja. Popeo sam onaj najduži i najstrmiji deo Canalete, ali kad sam došao do zadnjeg dela blažeg nagiba, morao sam da sednem, pa da otkunjam... i više nisam mogao ustati da krenem uzbrdo. Nisam ni znao gde sam u odnosu na vrh, tek posle sam video da sam bio blizu. Soko i Aleksandra su se popeli i ja im od sveg srca čestitam

16.02 – 20.02

Ostala su nam 2 rezervna dana u Mendozi, koja su služila da ako se zbog najavljenog nevremena napravi neplanirana pauza na planini ipak ostavi neka šansa da se popne vrh. I dobro je da je bilo tako, imali smo par dana, da nakupujemo suvenira i zalečimo rane junačke, neko ranjave usne, neko otekli nos... u svakom slučaju da se malo upristojimo, pre povratka kući. Rastanak sa trojcom drugara koj idu za USA, povratak.... ovog puta bez onih pauza u Buenos Airesu i Londonu, naprotiv, sumanuto pretrčavanje do i kroz aerodrome, iako je British Airways tvrdio da se to komotno stiže. Doček na Surčinu, emocije.... stigli smo. Puno sam iskusio na ovom putu i puno sam naučio, nadam se (da citiram Jaćima) da sam sa ove planinčine sišao kao bolji čovek, nego što sam bio pre toga.....

Prvo želim da se zahvalim u ime nas troje svima koji su mislili na nas za vreme ovog našeg putešestvija

Dalje želimo da se zahvalimo PD Pobeda, na pomoći u vidu ustupljene opreme, ali i za iskustvo koje smo stekli kroz razne Pobedine Akcije, naročito sa Vladom Matkovićem i Milanom Lončarom.

Dalje, da se zahvalimo i pomenemo one bez čije pomoći ovaj put nikako ne bi mogao da bude realizovan (čitaj, dali su pare): Frigomeks, Jezička Radionica Altamont, Taš 011 nekretnine doo, Citinet, Negast doo, Udruženje Ratnih Vojnih Invalida Srbije, Diamed doo, Sportski Savez Invalida Srbije, Rigroup doo, Pokret Veterana Srbije, Cmok, Grahovo.net i Miror Studio.

Dalje želimo da se zahvalimo Aleksandri Ćeramilac, inače budućoj generalnoj direktorki Pharmanove, za nesebičnu pomoć u smislu opremanja naše družine potrebnim lekovima, kao i za potrebne medicinske savete.

I na kraju da se zahvalimo Draganu Jaćimoviću i Extreme Summit Teamu, na izvrsnoj organizaciji, a naročito Milošu Ivačkoviću, kao što već rekoh, vođa i drug za primer, što je pokazao u toliko mnogo prilika da ni ne mogu da nabrajam.

Beograd, 10. mart 2009,

Tekst: Milan Stevanović

Fotografije: Aleksandra Stiković, Zoran Kovljenić, Željko Kačarević, Gordana Knaus i Milan Stevanović